Трема и како је победити

Трема је напетост, узбуђење, нервоза – осећање које доживљавамо пред наступ.

Трема је неизбежна и нормална појава!

Треба знати да нема говорника који је – пре него што ће изговорити беседу – потпуно равнодушан (тј. који не осећа трему)! Мудри амерички књижевник Марк Твен говорио је: „Постоје само два типа говорника: нервозни и лажови.“

Дакле, уколико жели признати себи и другима, свако осећа макар мало напетости и узбуђења пред јавни наступ. Зашто?

Зато што жели бити на висини задатка, јер му је стало да покаже одговорност и зато што не би волео да изневери ни своја ни туђа очекивања.

Тај осећај напетости и узбуђења (прилив адреналина и убрзани пулс) у ствари јесте знак да се наш организам припрема да изврши неки посебан и захтеван задатак – и зато трему можемо сматрати пожељном појавом. Она нас ставља у стање приправности.

Међутим, непожељна трема може нас спутавати (блокирати).

Претерана трема

Показатељи претеране, тј. непожељне треме јесу:

  • проблем са спавањем у ноћи пред наступ;
  • знојење (чешће је код мушкараца);
  • промена боје лица;
  • црвене мрље на кожи (чешће је код жена);
  • сушење уста;
  • мучнина и нагон за повраћањем…

Против такве треме треба се борити. Следећи савети могу помоћи.

Како савладати претерану трему?

Што чешће јавно иступати. Временом се напетост смањује, а држање говора постаје рутина.

Замишљати да су слушаоци благонаклони.

Држати се самоуверено. Заузети исправан, енергичан став. Овај поступак заиста повећава унутрашњу сигурност.

Да бисте стекли храброст када се суочите са аудиторијумом, понашајте се као да сте већ храбри!

Дејл Карнеги

Упознати амбијент. Пре наступа посетити просторију ради упознавања амбијента.

Увежбавати беседу. То чинити пред неколицином пријатеља. Говорити и пред огледалом, а такође и правити звучни запис своје беседе да би се током слушања уочили и касније исправили њени недостаци.

Фокусирати се. Током беседе усредсредити се на поруке које треба пренети аудиторијуму. Занемарити „ометаче“ (рефлекторе, микрофоне, очи публике…)

Урадити вежбе дисања: пре говорења (тј. изласка за говорницу) удахнути дубоко ваздух и што спорије га издисати – више пута. Прилив кисеоника освежава организам и опушта дијафрагму (она се иначе затеже при узбуђењу и тако додатно активира срце и плућа, па се убрзавају и пулс и дисање). Никако не узимати „нешто за смирење“ (седативе, алкохол и сл) јер ће се менталне реакције успорити и умртвити!

Беседу добро припремити. Квалитетна припрема подстиче самопоуздање. Имати уз себе писани концепт говора. Користити га ако доприноси самопоуздању (али не гледати стално у њега). Добро меморисати почетак и крај беседе, њене основне тезе, идеје и аргументе, као и припремљену мисао, тј. реченицу (ако неког места у беседи не можемо да се сетимо).

Релативизовати говорну ситуацију и значај наступа. Реченица „Па шта ако и погрешим!“ корисна је за ову прилику. Ипак је најчешће главни узрок треме говорникова сујета (жеља да се беседник покаже што бољим и паметнијим, тј. стрепња да не изазове код публике утиске да је глуп и неспособан). Улог (оно што зависи од одржане беседе) најчешће није толиког значаја да би било вредно претераног траумирања.

Чешће користити цезуру. Током казивања правити паузе између говорних сегмената у беседи, али примерено (не претеривати). Цезуре (паузе, станке) смирују и дају самопоуздање. Важне су јер уколико и невољно дође до застанка у беседи (због изгубљене мисли или заборављања), слушаоци ће мислити да је и на том месту намерно направљена цезура.

Трема и како је победити

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Иди на врх